09. mart 2026 Dan posle 8. marta: vreme za novi društveni ugovor
Objavljeno: 9. marta 2026. godine
Dan posle 8. marta često razotkriva prazninu između simbolike i stvarnosti. Dok su prethodnog dana u javnosti dominirale poruke o ravnopravnosti i zahvalnosti ženama, već narednog dana postaje jasno da su problemi zbog kojih je ovaj dan uopšte nastao i dalje duboko prisutni. Upravo zato je važno postaviti pitanje: šta dalje?
Manifest Ženske platforme za razvoj Srbije jasno ukazuje da se Srbija nalazi u dubokoj društvenoj, političkoj i ekonomskoj krizi, u kojoj su institucije oslabljene, a veliki broj građanki i građana ostaje bez stvarne zaštite i jednakog pristupa pravima. U takvom kontekstu, pitanje ravnopravnosti žena ne može se posmatrati izolovano, ono je deo šire krize društvenog ugovora između države i građana. Upravo zato Manifest govori o potrebi za novim društvenim ugovorom, zasnovanim na pravdi, solidarnosti i demokratskom učešću.
Jedan od prvih zadataka tog novog društvenog ugovora jeste vraćanje brige u središte politike i ekonomije. Manifest naglašava da briga o ljudima, zajednicama i prirodi mora postati politički i ekonomski prioritet, a ne privatna obaveza žena. U praksi to znači drugačije javne politike, od socijalne zaštite i zdravstva do ekonomskih modela koji vrednuju rad koji održava zajednicu.
Drugi ključni pravac jeste demokratizacija odlučivanja. Ravnoteža moći u društvu ne može postojati bez stvarnog učešća žena u političkim procesima. Manifest jasno naglašava da simbolična participacija nije dovoljna, potrebno je stvarno učešće žena u svim nivoima odlučivanja, od lokalne samouprave do nacionalne politike.
Treći važan element odnosi se na prepoznavanje različitih oblika nejednakosti. Rodna nejednakost često se prepliće sa klasnim, etničkim, generacijskim ili regionalnim razlikama. Zato politike ravnopravnosti moraju uzeti u obzir različita iskustva žena, od žena na selu do Romkinja, žena žrtava nasilja, žena sa invaliditetom ili žena koje žive u siromaštvu.
Manifest takođe uvodi važnu perspektivu ekofeminističke transformacije društva, koja povezuje rodnu ravnopravnost sa klimatskom pravdom i održivim razvojem. Eksploatacija rada žena i eksploatacija prirode imaju zajedničke korene u modelu razvoja koji stavlja profit iznad života i brige. Novi društveni ugovor zato mora podrazumevati i drugačiji odnos prema ekonomiji i prirodi.
Posebno mesto u ovom okviru ima pitanje slobode od nasilja. Manifest zahteva društvo u kojem su žene slobodne od svih oblika nasilja, fizičkog, ekonomskog, digitalnog i političkog, kao i pravo na autonomiju nad telom, radom i vremenom. To je osnovni uslov svake demokratije.
Na kraju, Manifest podseća na još jednu ključnu dimenziju: znanje kao javno dobro. Društvo koje želi da bude slobodno mora ulagati u obrazovanje, kulturu i nauku kao temelje emancipacije, a ne kao instrumente političke kontrole.
Zato pitanje koje ostaje posle 8. marta nije samo kako ćemo obeležiti sledeći praznik, već kakvo društvo želimo da izgradimo. Ako se ravnopravnost žena shvati kao deo šire borbe za pravednije društvo, onda ona prestaje biti marginalno pitanje i postaje ključ demokratske transformacije. Poruka Manifesta je jasna: ne tražimo ravnopravnost u starom svetu – gradimo novi.
Izvor: CPŽ
