06 Nov Ignjatović (AŽC): Šta radi nacionalni SOS telefon

“Zakon o socijalnoj zaštiti određuje da se usluga socijalne zaštite koja nije obezbeđena u ustanovama socijalne zaštite nabavlja od licenciranog pružaoca kroz postupak javne nabavke. Pošto usluga nacionalnog SOS telefona nije postojala u sistemu socijalne zaštite, ministarstvo je moralo da raspiše javnu nabavku da bi je nabavilo od licenciranih pružalaca. Treba imati u vidu i to da je prvi SOS telefon za žene sa iskustvom nasilja u Srbiji uspostavljen još davne 1990. godine i da je od tada ta usluga razvijana u okviru ženskih organizacija. Takođe, i međunarodne preporuke upućuju na to da ovu vrstu specijalizovanih usluga treba da pružaju nezavisne ženske organizacije”, kaže  Tanja Igjatović iz Autnomnog ženskog centra (AŽC).

Nacionalna SOS linija za žene nad kojima je izvršeno nasilje uvedena je i pored već postojećih šest licenciranih nacionalnih SOS telefona u nevladinom sektoru. Zašto?

– Ministar zna odgovo na pitanje zašto. Naše je pretpostavka da je to način kontrole usluge, pružalaca, korisnica, ali prvenstveno način kontrole toka novca.  Naime, Zakon o socijalnoj zaštiti određuje da se usluga socijalne zaštite koja nije obezbeđena u ustanovama socijalne zaštite nabavlja od licenciranog pružaoca kroz postupak javne nabavke. Pošto usluga nacionalnog SOS telefona nije postojala u sistemu socijalne zaštite, ministarstvo je moralo da raspiše javnu nabavku da bi je nabavilo od licenciranih pružalaca. Treba imati u vidu i to da je prvi SOS telefon za žene sa iskustvom nasilja u Srbiji uspostavljen još davne 1990. godine i da je od tada ta usluga razvijana u okviru ženskih organizacija. Takođe, i međunarodne preporuke upućuju na to da ovu vrstu specijalizovanih usluga treba da pružaju nezavisne ženske organizacije.

Imajući u vidu da ustanove socijalne zaštite u Srbiji nisu do tada pružale i ne mogu da obezbede uslugu nacionalnog SOS telefona za žene sa isksustvom nasilja, a da postoji šest licenciranih pružalaca, ova se usluga mogla nabaviti putem javne nabavke. Zašto je ministar odlučio da uslugu nabavlja konkursom?

– I za tu ministrovu odluku imamo samo pretpostavku. Javna nabavka je komplikovanija procedura, teža za zloupotrebu. S druge strane, naša je pretpostavka da je on unapred izabrao nevladinu organizaciju kojoj bi rado konkursom dodelio 30 miliona dinara, koliko je za ovu uslugu bilo obezbeđeno u budžetu. Prvom javnom pozivu (oktobar 2017. godine) zamerile smo to što se ne zna po kom zakonu je raspisan, a nije bio u skladu ni sa Zakonom o javnim nabavkama, niti sa Zakonom o udruženjima. Ministartvo je povuklo konkurs i ubrzo je raspisalo novi javni poziv (novembra 2017. godine). Mi smo ukazale da u tom trenutku nijedna nevladina organizacija nema licencu, jer nijedan pravilnik nije propisao koje uslove treba ispuniti da bi se započeo postupak licenciranja.

Usledio je i treći konkurs?

Ministar je po treći put (septembra 2018. godine) objavio konkurs kojim se krše odredbe Zakona o socijalnoj zaštiti, ali je za to ovaj put imao i odluku Vlade, što je za nas bilo neverovatno. Iz uslova konkursa bilo je sasvim jasno da se radi o „kol-centru“ koji če snimati svaki poziv, omogućiti direktni uvid osobama iz ministarstva, što je suprotno standardima da ova usluga bude pružana anonimno i u poverljivoj formi. Bilo je upadljivo i to da ministartvo u tehničkim uslovima konkursa zahteva nabavku i instalaciju opreme kao da će u „kol-centru“ raditi 100 oparatera u isto vreme. Konačno, nije bilo jasno čija je sva ta oprema nakon godinu dana, kada se završi projekat. U javnom saopštenju, koje je potpisala 21 ženska specijalizovana organizacija, izražena je i zabrinutost zbog namere ministartsva da uruši jedinu preostalu anonimnu i poverljivu uslugu za žene sa iskustvom nasilja, što im uskraćuje pravo da samostalno donose odluke o tome kada će i na koji način da prijave nasilja institucijama. Na ovaj konkurs se nije javila nijedna organizacija, te je i propao i treći ministrov pokušaj.

Centar za brigu o odojčadi, deci i mladima je dobio licencu. Da li ova organizacija ispunjava uslove?

– Ako pitate ministartvo, da. Takav odgovor je poslat Autonomnom ženskom centru u vezi sa postupkom licenciranja ove ustanove. Međutim, činjenica da Centar za odojčad nikada do tada nije pružao ovu uslugu i da je ceo postupak završen za tri dana, između 25. i 28. decembra, po sebi pobuđuje sumnju. Obuka za operaterke akreditovana samo za jedan dan, što se nikada pre toga nije desilo. Operaterke su zatim završile dvodnevnu obuku, a već sutradan su počele da pružaju uslugu. To što su one stručne radnici sa visokim obrazovanjem, što su neke od njih porodične psihoterapeutkinje, što su završile obuke za rad na telefonskim linijama za decu ili roditelje, nije dovoljno da bi se pružala specijalizovana usluga za žene sa iskutvom nasilja.

Istovremeno, Autonomni ženski centar je od novembra 2017. do oktobra 2018. godine čekao na odluku o akreditaciji obuke za rad na SOS telefonu, a do danas nismo dobile rešenje, jer ministar neće da ga potpiše. Na žalost, nema institucije kojoj bi mogle da se žalimo zbog ovakve ministrove samovolje, jer su sve u ministarstvu ili sa njim povezane.

Kako, prema vašim saznanjima, sada funkcioniše nacionalna SOS linija za žene nad kojima je izvršeno nasilje?

– Autonomni ženski centar je prikupljao osnovne informacije o radu nacionalnog SOS telefona, koje bi inače trebalo da su javno dostupne. Mi smo ustanovile da je broj poziva koji je primljen u prvih šet meseci dva puta manji od broja koji se pojavio u medijima, jer broje i „testirajuće“ pozive (provera dostupnosti broja koju rade zaposlene). On takođe primi tek petinu poziva koje na godišnjem nivou upute žene sa iskustvom nasilja u Srbiji, odnosno pruži sedam puta manje usluga od ženskih organizacija. Ženske organizacije imaju više telefona, ali su ograničeno dostupne zbog nedostatka finansijskih sredstava. Po našem mišljenju, ove činjenice ukazuju da nije postojala potreba za formiranjem novog telefona, kao i to da je bez sumnje opravdano postojanje i državno finansiranje rada ženskih SOS telefona u Srbiji, što nije slučaj.

Predstavnici Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja rekli su da to neće biti samo puki kol centar. Da li žrtve nasilja dobijaju potpunu podršku kako je najavljeno? 

– Mi nemamo informaciju o sadržaju i kvalitetu usluga koje dobijaju žene sa iskustvom nasilja, koje se jave nacionalnom SOS telefonu. Ministar je izjavio da iza ovog broja stoji Republika Srbija, što bi trebalo da predstavlja garant “nabolje podrške i saveta žrtvama nasilja”. On je takođe ovu liniju nazvao “inteligentna nacionalna SOS linija” koja će navodno “učiti iz svakodnevnih dešavanja” i na ta način unapređivati rad. Međutim, upadljivo je nepoverenje sa kojim je minister pristupio ovom pitanju, a koje se ogleda u očekivanju zloupotre i od strane korisnica i od strane zaposlenih operaterki. Zbog toga je predviđeno snimanje svih razgovora. Naša provera je pokazala da prilikom poziva nacionalnog SOS broja ne postoji automatsko obaveštenje da se razgovor snima. Takođe, kada poziv ne omogućava identifikaciju broja, operaterke se ne javljaju. Istovremeno, pomoćnica ministra je navela da oni “izlaze na teren istog trenutka kada se primi poziv”. Mi ne znamo da li se to stavrno radi, ali to nije smisao ove usluge, što upućuje na ozbiljno nerazumevanje.

Šta se dešava sa snimanjem razgovora?

– Snimanje poziva navodno je trebalo da omogući evidenciju, ali svedoci smo da elektronska evidencija podataka o pozivima nije uspostavljena ni šest meseci nakon početka pružanja usluge. Konačno, nakon našeg prvog polugodišnjeg izveštaja o radu nacionalnog SOS telefona, Centar za brigu o odojčadi, deci i mladima je uskratio dalje dostavljanje informacija, koje bi i bez nas trebalo da su javno dostupne.