Iako je radi transparentnosti javnih rashoda ustanovljen državni Portal javnih nabavki, građani Srbije su ovih dana informacije o velikim nabavkama dobijali na druge načine, putem Instagram profila i kroz medijske izjave predsednika Republike.

Tako je, prema njegovim rečima, Srbija već naručila i platila 1100 respiratora. S druge strane, poslednja nabavka koju su naši državni organi i zdravstvene ustanove raspisali i objavili na Portalu javnih nabavki potiče od 11.marta 2020. Tada je Ministarstvo zdravlja, uz pozitivno mišljenje Uprave za javne nabavke, otvorilo pregovarački postupak radi kupovine 15 respiratora, i odabralo povoljniju od dve ponude već posle sedam dana.

Zakon o javnim nabavkama je na snazi i posle proglašenja vanrednog stanja. S druge strane, on očigledno nije primenjen na vrednim nabavkama koje se trenutno sprovode. Kako je to moguće? Po Zakonu o javnim nabavkama iz 2012, koji će se primenjivati do 1. jula 2020, postoji mogućnost da se nabavke sredstava „radi obezbeđivanja osnovnih životnih uslova u slučajevima elementarnih nepogoda“ vrše bez primene bilo kog od propisanih postupaka. Jedina obaveza je da se u takvim slučajevima postupa „u skladu sa načelima iz zakona“ (efikasnost, konkurencija, transparentnost, jednakost ponuđača). Međutim, poštovanje tih načela je stvar koja se samo naknadno može utvrđivati, i za to nema čvrstih proceduralnih garancija. S druge strane, kod pregovaračkog postupka, kakav je primenjen kod nabavke 15 respiratora u prvoj polovini marta ove godine, rokovi su znatno skraćeni u odnosu na redovnu tendersku proceduru, ali postoje i garancije transparentnosti – objavljivanje informacija na Portalu javnih nabavki.

U aktuelnoj situaciji velike potražnje za respiratorima na svetskom nivou, može se zamisliti da bi mogla biti privremeno opravdana čak i tajnost nekih podataka o nabavkama. Međutim, teško je zamisliti bilo kakav valjani razlog da se ne objavi šta je tačno kupljeno i koliko je za to plaćeno. Informacije o tome bi trebalo da pružaju oni državni organi koji nabavljaju medicinsku opremu. Pored toga, trebalo bi izbeći bilo kakve izjave koje bi mogle biti shvaćene kao poziv na kršenje zakona (npr. da su respiratori kupljeni “na polu-crno”).

Objavljivanje potpunih informacija u vezi sa epidemijom, uključujući i to šta su potrebe zdravstvenih ustanova, šta smo nabavili kupovinom ili iz donacija, a šta nam još uvek nedostaje, pomoglo bi izgradnji poverenja između vlasti i građana. To poverenje neophodno za sprečavanje širenja zaraze i smanjenje njenih štetnih posledica.